РАТНЕ СУДБИНЕ ТРОЈИЦЕ ЉУДИ ОД ПЕРА ИЗ ПОМОРАВСКОГ КОНТИГЕНТА ЗА ИНТЕРНИРАЊЕ КРАЈЕМ 1915. GОДИНЕ

Apstrakt

У раду се презентира ратна судбина из Великог рата тројице знаменитих људи, углавном заборављених, чија је биографска веза са Капијом Поморавља неспорна. Ради се о архимандриту Платону, једно време професору Учитељске школе у Јагодини и песницима Сергију Михајловићу, рођеном у Ћуприји, живео у Крушевцу и Миладину Николићу Расинском, чија је мајка од славних Протића из Варварина, а као дете је крајем XIX века једно време са мајком живео у Крушевцу и Јагодини, потом се на дуже време настанио у Крушевцу. Повезује их чињеница да су у почетним данима окупације 1915. године били у Крушевцу, да су крајем године, уочи католичког Божића, били похапшени за интернацију. Колона од хиљаду-две људи пошла је из Крушевца, ноћила на пољу код Ћићевца, сутрадан прошла кроз Параћин и наредну ноћ преноћила у топовским шупама гарнизона у Ћуприји. Ту их је нашао Јован Сјеницки, пред окупацију изабрани председник општине вароши Параћина, и, уз одобрење немачких власти и сарадњу са председником општине Ћуприја, најмање њих 250 спасао од интернације, изјављујући да их познаје и гарантује за њих. Међу спашенима, били су сигурно архимандрит Платон и Сергиј Михајловић, док то за Расинског није потврђено, изгледа да му је потом суђено у Јагодини.. У раду се прате њихове даље ратне судбине. Архимандрит је живео у Београду и бавио се социјалним и патриотским радом, Сергеј се вратио у Крушевац, касније је интерниран, пуштен је нешто пре краја рата, на интервенцију социјалиста из Беча и Шведске, а Расински је, пошто је осуђен од окупацијског суда у Јагодини, рат провео углавном у злогласном логору Нежидер. Песнике повезује интернација. Показује се, да се чувени стихови „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке“ може слободно проширити и на Србе који су остали под окупацијом, поготово на интерниране.